Chapitro XXVII

La reveno de Bazarov tiom pli ghojigis liajn maljunajn gepatrojn, ke ili tute ne atendis ghin. Arina Vlasievna estis tiel ekscitita kaj tiom kuris tra la domo, ke Vasilij Ivanovich komparis shin kun "perdrikino"; la malgranda trenajho de shia mallonga kaftano efektive faris shin simila al birdo. Vasilij Ivanovich mem nur murmuris pro plezuro, mordis la sukcenan ekstremon de sia longa pipo, au preninte sian kolon per la fingroj, li turnis la kapon, kvazau provante, chu ghi estas bone shraubita, kaj subite larghe malfermis la bushon, ridante senbrue. "Mi venas al vi por plenaj ses semajnoj, mia maljunulo", diris al li Bazarov; "mi volas labori, ne malhelpu min, mi vin petas."

"Vi forgesos mian fizionomion, jen kiel mi malhelpos vin!" respondis Vasilij Ivanovich.

Li plenumis sian promeson. Lokinte la filon, kiel antaue, en sian kabineton, li preskau sin kashis de li kaj la edzinon li detenis de chiu superflua esprimo de shiaj amaj sentoj. "Ni, mia maljuna", diris li al shi, "dum la unua gastado de Enjushka, lin iom tedis; nun ni devas esti pli prudentaj." Arina Viasievna konsentis kun la edzo, sed shi ne multe gajnis, char shi vidis la filon nur che la tablo kaj definitive timis ekparoli al li. "Enjushenka!" iafoje diras shi al li kaj Eugeno ne havas ankorau la tempon sin turni, kiam shi jam turnas la lachojn de sia triksaketo kaj murmuretas: "Nenio, tio estas nenio!" kaj poste shi iras al Vasilij Ivanovich kaj apoginte la vangon sur la mano:

"Kiel ni povas ekscii, kion Enjusha preferus hodiau por la tagmangho, barchon au shchi (speco de brasika supo)?" - "Kial vi mem ne demandis lin?" - "Mi timas tedi lin."

Cetere, Bazarov mem baldau chesis sin shlosi, la febro de laboro forlasis lin kaj estis anstatauata de malgaja enuo kaj silenta maltrankvilo. Stranga laceco estis rimarkebla en chiuj liaj movoj; ech lia pashmaniero, firma kaj rapide kuragha, shanghighis. Li chesis promeni sola kaj komencis serchi societon; li trinkis teon en la salono, vagis en la legoma ghardeno kun Vasilij Ivanovich kaj fumis kun li la pipon "de la silento"; foje li ech demandis pri la patro Alekso. Komence chi tiu shangho ghojigis lian patron, sed lia ghojo ne estis longedaura. "Enjusha chagrenas min", li plendis konfidencie al la edzino, "li ne estas malkontenta au kolera, mi ech preferus tion, sed li estas chagrenita, malghoja: tio estas terura. Li silentas, mi preferus, ke li insultu nin; li malgrasighas, la koloro de lia vizagho estas malbona." - "Dio Sinjoro!" murmuretis la maljunulino, "mi pendigus al li saketon kun relikvoj sur la kolo, sed li ne permesos."

Vasilij Ivanovich provis kelkfoje plej singarde demandi la filon pri lia laboro, pri lia farto, pri Arkadio, ... Sed Bazarov respondis al li nevolonte kaj malzorge; foje, rimarkinte, ke la patro en la interparolo, shteliras al io, li kolere diris al li: "Vi kvazau pashas chirkau mi sur la fingroj. Chi tiu maniero estas ankorau pli malbona, ol la antaua."

"Nenio, mi nenion! ..." rapide respondis la malfelicha Vasilij Ivanovich. Same senfruktaj restis liaj politikaj aludoj. Foje, okaze de la proksima liberigo de la servutuloj, Vasilij Ivanovich ekparolis pri la progreso, esperante, ke la temo estos agrabla por la filo; sed Bazarov respondis indiferente: "Hierau, pasante preter la chirkaubaro, mi audis kiel la buboj anstatau ia malnova kanto, krias: ’Venas, venas jam la tempo, amon sentas mia koro’, … jen via progreso."

Iafoje Bazarov iris en la vilaghon kaj kiel ordinare, kun mokoj, komencis interparolon kun kamparano: "Nu", diris li al li, "prezentu al mi viajn opiniojn, amiko, pri la vivo; en vi, oni diras, estas la tuta forto kaj estonteco de Rusujo, de vi komencighos nova epoko de la historio, vi donos al ni nian veran lingvon kaj la leghojn." La kamparano au respondis nenion, au diris vortojn, en la speco de jenaj: "Ni povas ... efektive, char ... tio dependas ..." "Vi klarigu al mi, kio estas via mir", interrompis lin Bazarov, "kaj chu ghi estas la sama mir, kiu staras sur tri fishoj!" (mir = mondo)

"Tio estas la tero, kiu staras sur tri fishoj", klarigis la kamparano kun patriarka bonkoreco, per kantanta tono, "kaj super nia mir estas la sinjora volo, char vi estas niaj patroj. Kaj ju pli severa estas la mastro, des pli kontenta estas la kamparano."

Audinte tian paroladon, Bazarov foje malestime levis la shultrojn kaj sin deturnis; la kamparano trankvile reiris hejmen. "Pri kio li parolis?" demandis la lastan alia kamparano de meza agho kaj de malgaja aspekto, kaj kiu de malproksime, de la sojlo de sia kabano, vidis la interparolon. "Pri la shuldata farmpago?"

"Pri kia farmpago, mia amiko!" respondis la unua, kaj en lia vocho ne estis plu audebla patriarka bonkoreco, sed kontraue malestima severeco, "li babilis kun mi, char kredeble lia lango jukis. Konata afero: la sinjoroj, chu ili komprenas ion?"

"Kiel ili povus kompreni!" respondis la dua kamparano. Skuinte la chapojn kaj mallevinte la zonojn, ili ambau komencis diskuti pri siaj aferoj kaj bezonoj. Ho ve! la malestime levanta la shultrojn, la scianta paroli kun la kamparanoj Bazarov (kiel li gloris sin en la disputo kun Paulo Petrovich), la memfida Bazarov ech ne suspektis, ke ili rigardis lin kiel malsaghan sherculon ...

Cetere, li fine trovis por si okupon. Foje en lia cheesto Vasilij Ivanovich bandaghis al kamparano la vunditan kruron, sed liaj manoj tremis kaj li ne povis ligi la bandaghon; la filo helpis lin kaj de tiu tempo komencis partopreni en la praktiko, ne chesante tamen moki la rimedojn, kiujn li mem konsilis, kaj la patron, kiu tuj aplikis ilin. Sed la mokoj de Bazarov tute ne konfuzis lian patron; ili ech ghojigis lin. Subtenante sian makulitan neglighan veston per du fingroj sur la ventro kaj fumante la pipon, li kun ghuo auskultis la filon, kaj ju pli da malico estis en liaj vortoj, des pli bonkore ridis lia felichigita patro, montrante chiujn siajn nigrajn dentojn. Li ech ripetis chi tiujn vortojn, kiuj estis iafoje senspritaj kaj sensencaj; ekzemple, dum kelke da tagoj li tute maltrafe, ripetis: "bonega afero", nur tial, ke Bazarov uzis tiun esprimon, eksciinte, ke la patro auskultis la frumatenan diservon. "Dio estu benata! Li forgesis sian hipohhondrion!" murmuretis Vasilij Ivanovich al la edzino, "kiel li batis min hodiau en la diskuto!"

La penso, ke li havas tian helpanton, plenigis lin per ravo kaj fiereco. "Jes, jes", diris li ofte al iu kamparanino en vira kaftano kaj angula kapvesto, donante al shi boteleton da plumbakvo au poteton da hiskiama pomado, "vi devus, mia kara, chiuminute danki Dion, ke mia filo gastas che mi: oni kuracas vin nun lau la plej scienca kaj nova metodo; chu vi komprenas tion? La franca imperiestro, Napoleono, ech li ne havas pli bonan kuraciston." La kamparanino, kiu venis plendi, ke "pikoj levas shin", (la signifon de chi tiuj vortoj li mem ne povis klarigi), sin klinis ghis la tero kaj metis sian manon sub la chemizon sur la brusto, kie shi havis kvar ovojn, envolvitajn en vishtuko.

Foje Bazarov ech elshiris denton al rondiranta komercisto de galanteriajhoj; kvankam la dento estis tute ordinara, Vasilij Ivanovich konservis ghin kiel maloftajhon kaj montrante ghin al la patro Alekso, senchese ripetis:

"Rigardu la radikojn! Kian forton havas mia Eugeno! La komercisto levighis en la aeron! Shajnas al mi, ke ech kverko ne povus kontraustari! ..."

"Laudinde!" respondis fine la patro Alekso, ne sciante, kion diri kaj kiel meti finon al la ekstazo de la maljunulo.

Foje kamparano de najbara vilagho alveturigis al Vasilij Ivanovich sian fraton, malsanan je tifo. La malfelichulo kushis sur la vizagho sur pajlo kaj agoniis; nigraj makuloj kovris lian korpon, jam antau longe li perdis la konscion. Vasilij Ivanovich esprimis sian bedauron, ke oni ne turnis sin pli frue al kuracisto kaj diris, ke ne eble estas lin savi. Efektive, la kamparano ne povis esti vivanta alveturigata hejmen: li mortis en la veturilo.

Post tri tagoj Bazarov eniris en la chambron de l' patro kaj demandis, chu li ne havas inferan shtonon?

"Mi havas; por kio vi bezonas ghin?"

"Mi devas ... kauterizi malgrandan vundon."

"Al kiu?"

"Al mi."

"Kiel, al vi? Por kio? Kia estas via vundo? Kie!"

"Jen chi tie, sur la fingro. Mi estis hodiau en la vilagho, de kie oni alveturigis la kamparanon, malsanan je tifo. Mi ne scias kial, oni volis fari autopsion ... Mi jam longe ne ekzercis min en tio."

"Kaj?"

"Mi petis la distriktan kuraciston, ke li permesu al mi fari la autopsion kaj mi tranchis mian fingron."

Vasilij Ivanovich subite palighis kaj dirante neniun vorton, kuris en sian kabineton, de kie li tuj revenis kun peco da infera shtono en la mano. Bazarov volis preni ghin kaj foriri. "Pro Dio", diris Vasilij Ivanovich, "permesu, ke mi mem faru tion."

Bazarov ekridetis.

"Kia amo al la praktiko!"

"Ne shercu, mi vin petas. Montru vian fingron. La vundo ne estas granda. Ghi ne doloras?"

"Premu pli forte, ne timu."

Vasilij Ivanovich haltis.

"Eble pli bone estus kauterizi per fero? Kiel vi opinias?"

"Tion oni devus fari pli frue, kaj nun, verdire, ankau la infera shtono estas superflua. Se mi estas infektita, estas nun jam tro malfrue..."

"Kiel ... malfrue...", apenau povis diri Vasilij Ivanovich.

"Sendube! De tiu tempo pasis pli ol kvar horoj."

Vasilij Ivanovich ankorau iom kauterizis la vundon.

"Chu la distrikta kuracisto ne havis inferan shtonon?"

"Li ne havis."

"Granda Dio, tio estas nekredebla! Kuracisto, kiu ne havas tiel nepre necesan rimedon..."

"Se vi vidus liajn lancetojn", rediris Bazarov kaj eliris.

Ghis la vespero kaj dum la tuta sekvinta tago Vasilij Ivanovich trovis plej diversajn pretekstojn por eniri en la chambron de la filo. Li ne parolis pri la vundo, ech penis rakonti pri tute flankaj aferoj, sed li kun tia maltrankvilo observis lin, tiel persiste rigardis liajn okulojn, ke Bazarov perdis la paciencon kaj minacis forveturi. Vasilij Ivanovich solene promesis al li, ke li trankvilighos, tiom pli, ke Arina Vlasievna, de kiu li kompreneble chion kashis, komencis insiste demandi, kial li ne dormas kaj kio estas al li? Tutajn du tagojn li restis firma, kvankam la aspekto de l' filo, kiun li kashe rigardis de tempo al tempo, ne plachis al li, sed je la tria tago dum la tagmangho li ne povis plu regi sin.

"Kial vi ne manghas, Eugeno?" demandis li, donante al sia vizagho plej indiferentan esprimon. "La manghajho, shajnas, estas bone preparita?"

"Mi ne deziras, mi ne manghas..."

"Vi ne havas apetiton? Kaj la kapo?" aldonis li per nekuragha vocho. "Ghi doloras?"

"Ghi doloras. Kial ghi ne dolorus?"

Arina Vlasievna rektighis por atente audiskulti.

"Ne koleru, Eugeno", daurigis Vasilij Ivanovich, "chu vi permesos al mi palpi vian pulson."

Bazarov levighis.

"Sen palpado mi povas diri al vi, ke mi havas febron."

"Febrotremon vi havis?"

"Ankau febrotremon. Mi kushigos min; sendu al mi tilian teon. Mi kredeble malvarmumis."

"Jes, jes; ni audis hodiau nokte, kiel vi tusas", diris Arina Vlasievna.

"Mi malvarmumis", ripetis Bazarov kaj foriris. Arina Vlasievna komencis prepari la teon el tiliaj floroj, kaj Vasilij Ivanovich eniris en la najbaran chambron kaj silente tordis siajn harojn.

Bazarov ne levighis plu dum tiu tago kaj la tutan nokton estis en stato de peza duonkonscia dormeto. Je la unua horo nokte, malfacile malferminte la okulojn, li ekvidis super si che la lumo de la lampeto la palan vizaghon de la patro kaj postulis, ke li foriru. Vasilij Ivanovich obeis, sed tuj revenis sur la piedfingroj kaj sin kovrinte duone per la pordo de la shranko, senchese rigardis la filon. Ankau Arina Vlasievna ne kushighis kaj malferminte la pordon de la kabineto, chiuminute venis auskulti, "kiel spiras Enjusha", kaj ekrigardi la edzon. Shi povis vidi nur lian senmovan, kurbigitan dorson, sed tio sufichis, por shin iom trakviligi. Matene Bazarov penis levighi; lia kapo, ekturnighis, sango ekfluis el la nazo; li ree kushighis, Vasili Ivanovich silente servis al li; Arina Vlasievna eniris en la chambron kaj demandis la filon, kiel li fartas. Li respondis: "pli bone", kaj sin turnis al la muro. Vasilij Ivanovich svingis ambau manojn, por ke shi foriru; shi mordis la lipojn por ne plori kaj eliris. Chio en la domo subite kvazau malhelighis; chiuj vizaghoj plilongighis, farighis stranga silento; de la korto oni forportis krieman kokon, kiun tio forte surprizis. Bazarov kushis, kiel antaue, turninte la vizaghon al la muro. Vasilij Ivanovich penis direkti al li diversajn demandojn, sed ili lacigis Bazarovon, kaj la maljunulo eksilentis senmove sur sia segho, nur de tempo al tempo tordante siajn fingrojn. Li iris por kelke da minutoj en la ghardenon, staris tie kvazau kolono, kvazau kaptita de nekomprenebla miro (la esprimo de miro preskau ne forlasis nun lian vizaghon) kaj revenis al la filo, penante eviti la demandojn de l' edzino. Fine, shi kaptis lin je la mano, kaj konvulsie, preskau minace, demandis lin: "Kio estas al li?" Vasilij Ivanovich rekonsciighis kaj volis responde al shi ekridi; sed li konstatis kun miro, ke anstataue li eksplodas per rido. Jam matene li sendis en la urbon, por venigi kuraciston. Li opiniis necesa antausciigi tion al la filo, por ke li ne koleru. Bazarov subite sin turnis sur la sofo, fikse kaj senpense rigardis la patron kaj petis ion por trinki.

Vasilij Ivanovich donis al li akvon kaj profitis la momenton, por palpi lian frunton. Ghi estis ardanta.

"Maljunulo", komencis Bazarov per rauka kaj malrapida vocho; "malbona estas mia afero. Mi estas infektita kaj post kelke da tagoj vi enterigos min."

"Eugeno!" balbutis li, "kion vi diras! ... Pro Dio! Vi malvarmumis..."

"Chesu", ne rapidante interrompis lin Bazarov. "Al kuracisto ne estas permesite tiel paroli. Mi havas chiujn simptomojn de infekto, vi mem scias."

"Kie estas la simptomoj ... de infekto. Eugeno. Tute ne ..."

"Kaj tio chi?" diris Bazarov kaj levinte la manikon de la chemizo, montris al la patro rughajn makulojn, antaudirantajn malfelichon, kiuj kovris lian hauton.

Vasilij Ivanovich ektremis kaj glaciighis pro teruro.

"Ech se..." respondis li fine, "eble... ech se io en la speco... de infekto..."

"De piemio", sufloris la filo.

"Jes... en la speco... de epidemio..."

"De piemio", severe kaj klare ripetis Bazarov; "chu vi jam forgesis viajn universitatajn kajerojn?"

"Estu, kiel vi volas... Tamen ni resanigos vin."

"Tio estas sherco. Sed ne pri tio ni parolu. Mi ne pensis, ke mi mortos tiel baldau; tio estas akcidento, verdire, tre malagrabla. Vi kaj la patrino devas nun profiti tion, ke via religia sento estas forta; venis bona momento, por provi ghian valoron." Li trinkis iom da akvo. "Mi volas vin peti pri unu servo... dum mi ankorau estas estro de mia kapo. Morgau au postmorgau mia cerbo, vi scias, petos eksighon. Mi nun ne estas plu certa, chu mi klare esprimas miajn pensojn. Kiam mi kushis, senchese shajnis al mi, ke chirkau mi kuras rughaj hundoj, kaj ke vi staras super mi, kiel chashundo super tetro. Mi estas kvazau ebria. Chu vi bone min komprenas?"

"Certe, Eugeno, vi parolas tute kiel oni devas."

"Tiom pli bone; vi diris al mi, ke vi sendis en la urbon por venigi kuraciston... Tio estis por vi... kaj por mi: sendu kurieron..."

"Al Arkadio Nikolaich?" interrompis la maljunulo.

"Kiu estas Arkadio Nikolaich?" rediris Bazarov, kvazau meditante. "Ah, jes … tiu birdido! Ne, lin vi ne tushu; li estas nun monedo. Ne miru, tio ne estas ankorau deliro. Sendu kurieron al sinjorino Odincov, Anna Sergeevna, shi posedas chi tie en la chirkauajho bienon... Vi konas shin? (Vasilij Ivanovich jese balancis la kapon). Oni diru al shi: Eugeno Bazarov ordonis saluti vin kaj diri, ke li mortas. Vi plenumos tion?"

"Jes, mi plenumos... Sed chu estas eble, ke vi mortos, vi, Eugeno, ... Jughu mem! Kie post tio estos la justeco?"

"Tion mi ne scias; sed sendu kurieron."

"Senprokraste mi sendos kaj mi mem skribos la leteron."

"Ne, tio estas superflua; diru, ke mi ordonis shin saluti, tio sufichas. Kaj nun mi revenas al miaj hundoj. Strange! mi volas haltigi mian penson che la morto, sed mi ne sukcesas. Mi vidas nur makulon... kaj nenion plu."

Li ree peze sin turnis al la muro. Vasilij Ivanovich eliris el la kabineto kaj atinginte la dormochambron de la edzino, li falis sur la genuojn antau la sanktaj pentrajhoj.

"Preghu, Arina, preghu!" ghemis li, "nia filo mortas."

La kuracisto, la sama distrikta kuracisto, kiu ne havis inferan shtonon, venis kaj esplorinte la malsanan, konsilis atendantan metodon kaj diris kelke da vortoj pri la ebleco de la resanigho.

"Chu vi iam vidis homojn en mia stato, kiuj ne foriris al la Elizeaj Kampoj?" demandis Bazarov kaj subite kaptinte je la piedo pezan tablon, starantan apud la sofo, forpushis ghin de la loko.

"La forton, la forton", diris li, "mi havas ankorau en ghia pleneco, tamen mi devas morti! ... Maljunulo, havis almenau sufiche da tempo por malkutimi de la vivo, sed mi... Nei, nei... Oni provu nei la morton! Ghi vin neas, kaj finita estas la afero! Kiu ploras tie!" aldonis li post momento. "La patrino? Malfelicha! Kiun shi nutros nun per sia fama barcho? Ankau vi, Vasilij Ivanovich, larmas, shajnas al mi. Nu, se la kristanismo ne helpas, estu filozofo, stoiko! Vi ja gloris vin, ke vi estas filozofo?"

"Kia filozofo mi estas!" ekkriis Vasilij Ivanovich, kaj larmoj gutis sur liajn vangojn.

La stato de Bazarov pli kaj pli malbonighis kun chiu horo; la progreso de l' malsano farighis rapida, kiel ordinare okazas post la hhirurgiaj infektoj. Li ne perdis ankorau la konscion kaj komprenis, kion oni diris al li; li ankorau batalis. "Mi ne volas deliri", murmuretis li, kunpremante la pugnojn, "kia sensencajho." Kaj tuj li aldonis: "Se de ok oni deprenas dek, kiom restas?"

Vasilij Ivanovich pashis en la chambro, kiel freneza, proponis jen unu rimedon, jen alian kaj chiuminute kovris la piedojn de l' filo. "Envolvi en malvarmajn tukojn... vomigan rimedon... sinapismon sur la ventro... sangellason", ripetis li per strechita tono. La kuracisto, kiun li petegis resti, aprobis chion, donis al la malsanulo limonadon kaj por si petis jen pipon, jen "ion fortigan-varmigan", tio estas brandon. Arina Vlasievna sidis sur malalta benko apud la pordo kaj nur de tempo al tempo iris preghi; antau kelke da tagoj shia tualeta spegulo elglitis el shiaj manoj kaj rompighis: tion shi rigardis chiam kiel malbonan antausignon: ech Anfisushka ne sciis, kion diri al shi. Timofeich forveturis al sinjorino Odincov. La nokto estis malbona por Bazarov... Kruela febro turmentis lin. Antau la mateno lia stato iom plibonighis. Li petis, ke Arina Vlasievna lin kombu, kisis shian manon kaj trinkis du glutojn da teo.

Vasilij lvanovich iom vivighis. "Dio estu benata!" diris li; venis la krizo..., venis la krizo.

"Rigardu!" diris Bazarov, "kian povon havas vorto! Li trovis la vorton 'krizo', kaj li estas konsolita. Miriga afero estas, kiel la homo kredas je la vortoj. Se oni nomas lin malsaghulo kaj ne batas lin, li malghojas; se oni diras al li komplimenton pri lia sagho kaj ne donas al li monon, li estas tute kontenta." Chi tiu malgranda parolado de Bazarov, similanta liajn antauajn malicajn atakojn, ravis lian patron.

"Brave! bone dirita, bonege!" ekkriis li shajnigante, ke li aplaudas.

Bazarov malghoje ekridetis.

"Lau via opinio", diris li, "la krizo pasis au venis?"

"Vi sentas vin pli bone, jen kion mi vidas, jen kio ghojigas min", respondis Vasilij Ivanovich.

"Tre bone; chiam bone estas ghoji. Kaj al shi, vi memoras? Chu vi sendis?"

"Jes, kompreneble."

La plibonigho dauris ne longe. La atakoj de l' malsano rekomencighis. Vasilij Ivanovich sidis apud Bazarov. Shajnis, ke ia neordinara maltrankvilo turmentas la maljunulon. Li kelke da fojoj provis ekparoli, sed ne povis.

"Eugeno!" diris li fine, "mia filo, mia kara, bona filo!"

Chi tiu neordinara alparolo faris impreson je Bazarov. Li iom turnis la kapon kaj videble penante dejheti de si la sharghon de la deliro, kiu premegis lin, li diris: "Kion, mia patro?"

"Eugeno", daurigis Vasilij Ivanovich kaj falis sur la genuojn antau la filo, kvankam Bazarov ne malfermis la okulojn kaj ne povis lin vidi. "Eugeno, vi sentas vin nun pli bone; kun la helpo de Dio vi resanighos; sed profitu la nunan momenton, trankviligu min kaj la patrinon, plenumu la devon de l' kristano! Teruro estas al mi tion al vi diri, sed ankorau pli terure... ja por la eterneco, Eugeno, pripensu, kiel..." Rompighis la vocho de la maljunulo. Sur la vizagho de lia filo, kvankam li kushis, kiel antaue, kun fermitaj okuloj, rampis io stranga.

"Mi ne rifuzas, se tio povas trankviligi vin", diris li fine; "sed shajnas al mi, ke la afero ne estas urgha. Vi mem diras ke mia stato plibonighis."

"Plibonighis, Eugeno, plibonighis; sed kiu povas scii, chio ja dependas de la volo de Dio, kaj plenuminte la devon..."

"Ne, mi atendos ankorau", interrompis Bazarov. "Mi konsentas kun vi, ke venis la krizo. Kaj se vi kaj mi eraris, ne grave! Oni absolvas ech la senkonsciajn."

"Mi petas vin, Eugeno!"

"Mi atendos. Kaj nun mi volas dormi. Ne malhelpu min."

Kaj li metis la kapon sur la antauan lokon.

La maljunulo levighis, sidighis sur la segho kaj apoginte la mentonon sur la mano, mordis siajn fingrojn. Bruo de risorta kalesho, chi tiu bruo, kiu tiel laute sonas en la kampara silento, subite frapis liajn orelojn. Pli kaj pli proksime rulighis malpezaj radoj; jen jam oni audas la spiron de l' chevaloj... Vasilij Ivanovich salte levighis kaj sin jhetis al la fenestro. En la korton de lia malgranda domo estis enveturanta duloka kalesho. Ne komprenante, kion tio povis signifi, ardante pro ia sensenca ghojo, li kuris sur la peronon... Lakeo en livreo malfermis la pordon de l' kalesho; sinjorino, kovrita per nigra vualo, en nigra manteleto, eliris, el ghi...

"Mi estas Anna Sergeevna Odincov", diris shi. "Eugeno Vasilich vivas? Vi estas lia patro? Mi venis kun kuracisto."

"Bonfarantino!" ekkris Vasilij Ivanovich, kaj kaptinte shian manon, konvulsie alpremis shin al siaj lipoj. Dume la kuracisto, kiu venis kun shi, malgranda homo, portanta okulvitrojn, kun germana fizionomio, eliris ne rapidante el la kalesho.

"Li vivas ankorau, vivas mia Eugeno, kaj nun li estos savita! Edzino! Edzino!... Al ni anghelo de l' chielo …"

"Granda Dio, kio?" balbutis la maljunulino, kurante el la salono. Nenion komprenante, tuj en la antauchambro, shi falis al la piedoj de Anna Sergeevna kaj komencis, kvazau freneza, kisi shian veston.

"Kion vi faras! Kion vi faras!" ripetis Anna Sergeevna; sed Arina Vlasievna ne auskultis shin, kaj Vasilij Ivanovich daurigis: "anghelo, anghelo!"

"Wo ist der Kranke? (kie estas la malsanulo?) Kie estas la paciento?" demandis fine la doktoro, ne sen iom da indigno.

Vasilij Ivanovich rekonsciighis. "Chi tie, sekvu min, mi petas, vertesterher kollega" (plej estimata sinjoro kolego), aldonis li, rememorante la tempon pasintan.

"E. ...?" diris la germano kun maldolcha rideto.

Vasilij Ivanovich kondukis lin en la kabineton. "Doktoro de Anna Sergeevna Odincov", diris li, sin klinante al la orelo de la filo, "ankau shi estas chi tie." Bazarov malfermis la okulojn.

"Kion vi diris?"

"Mi diras, ke Anna Sergeevna Odincov estas chi tie kaj akompanas shin chi tiu respektinda doktoro."

Bazarov chirkaurigardis en la chambro.

"Shi estas chi tie... mi volas shin vidi."

"Vi vidos shin, Eugeno; sed antaue oni devas iom paroli kun la sinjoro doktoro. Mi rakontos al li la tutan historion de la malsano, char Sidor Sidorich forveturis (tio estis la nomo de la distrikta kuracisto), kaj ni faros malgrandan konsilighon."

Bazarov ekrigardis la germanon.

"Bone, parolu, parolu rapide, sed ne latine, mi ja komprenas, kion signifas: jam moritur" (jam mortinta).

"Der Herr scheint des Deutschen machtig zu sein" (shajne la sinjoro bone komprenas germane), komencis la adepto de Eskulapo, sin turnante al Vasilij Ivanovich.

"Ih … gabe …(mi … (germana lingvo kripligita)) Parolu prefere ruse", diris la maljunulo.

"To ze … kiel vi volas …"

La konsiligho komencighis.

Post duonhoro Anna Sergeevna, akompanata de Vasilij Ivanovich, eniris en la kabineton. La doktoro havis la tempon murmureti al shi, ke la stato de la malsano estas senespera. Shi ekrigardis Eugenon... kaj haltis che la pordo, tiel konsternis shin la flamanta kaj samtempe morta vizagho kun la malklaraj okuloj, fiksitaj sur shi. Glaciiganta kaj peza timo ekregis shin; la penso, ke ne tion shi sentus, se shi amus lin, fulme trakuris shian kapon.

"Dankon", malfacile diris li, "mi tion ne esperis. Tio estas bona ago. Jen ni ankorau unu fojon vidas unu la alian, kiel vi promesis."

"Anna Sergeevna estis tiel bona..." komencis Vasilij Ivanovich.

"Patro, lasu nin."

"Anna Sergeevna, vi permesas? Shajnas, ke nun..." Li montris per signo de la kapo sian senforte kushantan korpon.

Vasilij Ivanovich eliris.

"Dankon", ripetis Bazarov. "Tio estas tute regha. Oni diras, ke la reghoj ankau vizitas la mortantojn."

"Eugeno Vasilich, mi esperas..."

"Eh, Anna Sergeevna, ni parolu la veron. Chio estas finita kun mi. Mi falis sub radon. Vi vidas, mi estis prava, ke mi ne zorgis pri la estonteco. La morto estas malnova sherco, tamen nova por chiu. Ghis nun mi ne timis... kaj poste venos la senkonscieco kaj ft! (Li malforte svingis la manon). Kion mi devas diri al vi?... Ke mi amis vin? Tio antaue estis sensenca, kaj tiom pli nun. La amo estas formo, kaj mia propra formo jam disfalas. Prefere mi diros... kiel bela vi estas! Kaj nun vi staras antau mi tiel bela..."

Anna Sergeevna nevole ektremis.

"Tio estas nenio, ne timu... sidighu tie... Ne proksimighu al mi: mia malsano estas ja infekta."

Anna Sergeevna rapide trapasis la chambron kaj sidighis sur la segho apud la sofo, kie kushis Bazarov.

"Grandanima!" murmuretis li. "Ah, kiel proksime.. kaj tiel juna, fresha, pura... en chi tiu abomena chambro!... Adiau! vivu longe, tio estas la plej grava, kaj ghuu, dum ne estas ankorau tro malfrue. Vi rigardu, kia abomena spektaklo; duone dispremita vermo, kiu ankorau tordighas. Ankau mi ja pensis: multajn agojn mi plenumos. Morti? Mi? Ne, mi havas taskon antau mi, mi estas giganto! Kaj nun, nun la sola tasko de la giganto estas dece morti, kvankam tio estas indiferenta por chiu... Tamen mi mortos kiel viro, ne kiel hundo." Bazarov eksilentis kaj komencis palpi sian glason. Anna Sergeevna donis al li trinki, ne demetante la gantojn kaj time spirante.

"Min vi forgesos", rekomencis li, "char la mortinto ne estas kamarado de l' vivanto. Mia patro diros al vi, kian homon perdas Rusujo... Tio estas sensencajho, sed ne seniluziigu lin. Vi ja konas la proverbon: kio ajn amuzas la infanon... Konsolu ankau mian patrinon. Tiajn homojn, kiaj ili, en via granda mondo vi ne trovos, ech se vi serchos ilin tage kun lanterno en la mano... Mi, necesa al Rusujo!... Ne, shajnas, ke ne. Kiu do estas necesa al ghi? Shuisto estas necesa, tajloro estas necesa, viandisto... li vendas viandon... viandisto... atendu, mi miksas... chi tie estas arbaro..."

Bazarov metis la manon sur sian frunton.

Anna Sergeevna sin klinis al li.

"Eugeno Vasilich, mi estas chi tie..."

Li demetis la manon kaj levighis.

"Adiau", diris li kun subita forto, kaj liaj okuloj ekbrilis per la lasta brilo. "Adiau... Auskultu... mi ja ne kisis vin tiam... Blovu sur la mortantan kandelon kaj ghi estingighu..."

Anna Sergeevna almetis la lipojn al lia frunto.

"Kio?" demandis murmurete Vasilij Ivanovich.

"Li ekdormis", respondis shi apenau audeble.

La sorto ne destinis al Bazarov pluan vekighon. Antau la vespero li tute perdis la konscion kaj en la sekvinta tago li mortis. La patro Alekso plenumis sur li la religiajn ceremoniojn. Kiam oni sanktoleis lin, kiam la sankta oleo tushis lian bruston, unu lia okulo malfermighis kaj shajnis, ke io, kvazau tremo de teruro trakuras lian mortan vizaghon, kiam li vidis la pastron en la robo, la fumon de la incenso, la kandelojn antau la sanktaj pentrajhoj. Sed tio dauris nur unu momenton. Kiam fine li spiris la lastan spiron kaj en la domo ekghemis chiuj, Vasilij Ivanovich furiozighis. "Mi diris, ke mi ekribelos", rauke kriis li, kun flamanta vizagho, kurbigita de grimaco, skuante la pugnon en la aero, kvazau por minaci iun; "kaj mi ekribelos, ekribelos!" Sed Arina Vlasievna, dronanta en la larmoj, ekpendis sur lia kolo, kaj ili ambau falis sur la vizaghojn. "Tiel", rakontis poste Anfisushka en la chambro de l' servistoj, "unu apud la alia ili mallevis siajn kapojn, kiel shafoj dum la tagmeza varmego..."

Sed pasas la tagmezo, venas la vespero kaj la nokto, kiu kondukas en trankvilan rifughejon la lacajn kaj sharghitajn...


XXVII

     Старики Базаровы тем  больше обрадовались внезапному приезду сына,  чем
меньше они его ожидали.  Арина Власьевна до того переполошилась и взбегалась
по дому,  что Василий Иванович сравнил ее с "куропатицей":  куцый хвостик ее
коротенькой кофточки действительно придавал ей нечто птичье. А сам он только
мычал да покусывал сбоку янтарчик своего чубука да,  прихватив шею пальцами,
вертел головою,  точно пробовал,  хорошо ли она у  него привинчена,  и вдруг
разевал широкий рот и хохотал безо всякого шума.
     - Я  к  тебе  на  целых  шесть недель приехал,  старина,  -  сказал ему
Базаров, - я работать хочу, так ты уж, пожалуйста, не мешай мне.
     - Физиономию мою  забудешь,  вот  как  я  тебе мешать буду!  -  отвечал
Василий Иванович.
     Он  сдержал свое  обещание.  Поместив сына  по-прежнему в  кабинет,  он
только что  не  прятался от  него  и  жену  свою удерживал от  всяких лишних
изъяснений нежности.  "Мы,  матушка моя,  - говорил он ей, - в первый приезд
Енюшки ему  надоедали маленько:  теперь надо  быть  умней".  Арина Власьевна
соглашалась с мужем,  но немного от этого выигрывала, потому что видела сына
только за столом и  окончательно боялась с ним заговаривать.  "Енюшенька!  -
бывало,  скажет она, - а тот еще не успеет оглянуться, как уж она перебирает
шнурками ридикюля и лепечет: "Ничего, ничего, я так", - а потом отправится к
Василию Ивановичу и говорит ему,  подперши щеку:  "Как бы, голубчик, узнать:
чего Енюша желает сегодня к  обеду,  щей или борщу?"  -  "Да что ж ты у него
сама  не  спросила?"  -  "А  надоем!"  Впрочем,  Базаров скоро сам  перестал
запираться:  лихорадка работы с него соскочила и заменилась тоскливою скукой
и глухим беспокойством. Странная усталость замечалась во всех его движениях,
даже походка его,  твердая и  стремительно смелая,  изменилась.  Он перестал
гулять в  одиночку и  начал искать общества;  пил чай в гостиной,  бродил по
огороду с  Василием Ивановичем и  курил  с  ним  "в  молчанку";  осведомился
однажды об отце Алексее.  Василий Иванович сперва обрадовался этой перемене,
но радость его была непродолжительна.  "Енюша меня сокрушает, - жаловался он
втихомолку жене,  - он не то что недоволен или сердит, это бы еще ничего; он
огорчен,  он грустен -  вот что ужасно.  Все молчит,  хоть бы побранил нас с
тобою;  худеет,  цвет лица такой нехороший".  - "Господи, Господи! - шептала
старушка, - надела бы я ему ладанку на шею, да ведь он не позволит". Василий
Иванович несколько раз пытался самым осторожным образом расспросить Базарова
об его работе,  об его здоровье, об Аркадии... Но Базаров отвечал ему нехотя
и небрежно и однажды,  заметив,  что отец в разговоре понемножку подо что-то
подбирается, с досадой сказал ему: "Что ты все около меня словно на цыпочках
ходишь?  Эта манера еще хуже прежней".  - "Ну, ну, ну, я ничего!" - поспешно
отвечал бедный Василий Иванович.  Так же бесплодны остались его политические
намеки.  Заговорив однажды,  по  поводу  близкого  освобождения крестьян,  о
прогрессе,  он надеялся возбудить сочувствие своего сына;  но тот равнодушно
промолвил:  "Вчера  я  прохожу мимо  забора  и  слышу,  здешние крестьянские
мальчики, вместо какой-нибудь старой песни, горланят: Время верное приходит,
сердце чувствует любовь... Вот тебе и прогресс".
     Иногда Базаров отправлялся на  деревню и,  подтрунивая по  обыкновению,
вступал в беседу с каким-нибудь мужиком.  "Ну,  -  говорил он ему, - излагай
мне  свои воззрения на  жизнь,  братец:  ведь в  вас,  говорят,  вся  сила и
будущность России,  от вас начнется новая эпоха в истории, - вы нам дадите и
язык настоящий,  и  законы".  Мужик либо не отвечал ничего,  либо произносил
слова вроде следующих:  "А мы могим... тоже, потому, значит... какой положен
у нас,  примерно,  придел".  -  "Ты мне растолкуй, что такое есть ваш мир? -
перебивал его Базаров, - и тот ли это самый мир, что на трех рыбах стоит?"
     - Это,   батюшка,  земля  стоит  на  трех  рыбах,  -  успокоительно,  с
патриархально-добродушною певучестью объяснял мужик,  -  а против нашего, то
есть,  миру,  известно,  господская воля;  потому вы наши отцы. А чем строже
барин взыщет, тем милее мужику.
     Выслушав подобную речь,  Базаров  однажды презрительно пожал  плечами и
отвернулся, а мужик побрел восвояси.
     - О чем толковал?  - спросил у него другой мужик средних лет и угрюмого
вида,  издали,  с  порога  своей  избы,  присутствовавший при  беседе его  с
Базаровым. - О недоимке, что ль?
     - Какое о недоимке,  братец ты мой!  - отвечал первый мужик, и в голосе
его  уже  не  было следа патриархальной певучести,  а,  напротив,  слышалась
какая-то  небрежная  суровость,   -   так,  болтал  кое-что;  язык  почесать
захотелось. Известно, барин; разве он что понимает?
     - Где  понять!  -  отвечал другой мужик,  и,  тряхнув шапками и  осунув
кушаки,   оба  они  принялись  рассуждать  о  своих  делах  и  нуждах.  Увы!
презрительно пожимавший плечом,  умевший  говорить с  мужиками Базаров  (как
хвалился он в  споре с  Павлом Петровичем),  этот самоуверенный Базаров и не
подозревал, что он в их глазах был все-таки чем-то вроде шута горохового...
     Впрочем,  он нашел,  наконец, себе занятие. Однажды, в его присутствии,
Василий  Иванович  перевязывал мужику  раненую  ногу,  но  руки  тряслись  у
старика,  и  он не мог справиться с бинтами;  сын ему помог и с тех пор стал
участвовать в его практике,  не переставая в то же время подсмеиваться и над
средствами,  которые сам же советовал, и над отцом, который тотчас же пускал
их в ход.  Но насмешки Базарова нисколько не смущали Василия Ивановича;  они
даже  утешали  его.  Придерживая свой  засаленный шлафрок двумя  пальцами на
желудке и  покуривая трубочку,  он  с  наслаждением слушал Базарова,  и  чем
больше злости было в  его выходках,  тем добродушнее хохотал,  выказывая все
свои черные зубы до единого, его осчастливленный отец. Он даже повторял эти,
иногда тупые или бессмысленные,  выходки и,  например,  в течение нескольких
дней,  ни к селу ни к городу,  все твердил: "Ну, это дело девятое!" - потому
только,  что  сын  его,  узнав,  что  он  ходил  к  заутрене,  употребил это
выражение.  "Слава Богу! перестал хандрить! - шептал он своей супруге. - Как
отделал меня сегодня,  чудо!"  Зато мысль,  что  он  имеет такого помощника,
приводила его в восторг,  наполняла его гордостью.  "Да,  да,  -  говорил он
какой-нибудь  бабе  в  мужском армяке и  рогатой кичке,  вручая ей  стклянку
Гулярдовой воды или банку беленной мази,  - ты, голубушка, должна ежеминутно
Бога благодарить за  то,  что  сын  мой у  меня гостит:  по  самой научной и
новейшей методе тебя лечат теперь, понимаешь ли ты это? Император французов,
Наполеон,  и  тот  не  имеет  лучшего  врача".  А  баба,  которая  приходила
жаловаться,  что ее "на колотики подняло" (значения этих слов она,  впрочем,
сама растолковать не умела),  только кланялась и лезла за пазуху,  где у ней
лежали четыре яйца, завернутые в конец полотенца.
     Базаров раз даже вырвал зуб у заезжего разносчика с красным товаром, и,
хотя  этот  зуб  принадлежал к  числу обыкновенных,  однако Василий Иванович
сохранил  его  как  редкость и,  показывая его  отцу  Алексею,  беспрестанно
повторял:
     - Вы посмотрите,  что за корни!  Этакая сила у Евгения! Краснорядец так
на воздух и поднялся... Мне кажется, дуб и тот бы вылетел вон!..
     - Похвально!  - промолвил, наконец, отец Алексей, не зная, что отвечать
и как отделаться от пришедшего в экстаз старика.
     Однажды  мужичок  соседней деревни  привез  к  Василию Ивановичу своего
брата,  больного тифом.  Лежа  ничком на  связке соломы,  несчастный умирал;
темные пятна покрывали его тело, он давно потерял сознание. Василий Иванович
изъявил сожаление в  том,  что никто раньше не  вздумал обратиться к  помощи
медицины,  и  объявил,  что спасения нет.  Действительно,  мужичок не  довез
своего брата до дома: он так и умер в телеге.
     Дня три спустя Базаров вошел к отцу в комнату и спросил,  нет ли у него
адского камня?
     - Есть; на что тебе?
     - Нужно... ранку прижечь.
     - Кому?
     - Себе.
     - Как, себе! Зачем же это? Какая это ранка? Где она?
     - Вот тут,  на  пальце.  Я  сегодня ездил в  деревню,  знаешь -  откуда
тифозного мужика привозили.  Они  почему-то  вскрывать его собирались,  а  я
давно в этом не упражнялся.
     - Ну?
     - Ну, вот я и попросил уездного врача; ну, и порезался.
     Василий Иванович вдруг побледнел весь и, ни слова не говоря, бросился в
кабинет,  откуда тотчас же вернулся с кусочком адского камня в руке. Базаров
хотел было взять его и уйти.
     - Ради самого Бога,  -  промолвил Василий Иванович,  -  позволь мне это
сделать самому.
     Базаров усмехнулся.
     - Экой ты охотник до практики!
     - Не  шути,  пожалуйста.  Покажи свой палец.  Ранка-то  не  велика.  Не
больно?
     - Напирай сильнее, не бойся.
     Василий Иванович остановился.
     - Как ты полагаешь, Евгений, не лучше ли нам прижечь железом?
     - Это бы раньше надо сделать;  а теперь, по-настоящему, и адский камень
не нужен. Если я заразился, так уж теперь поздно.
     - Как... поздно... - едва мог произнести Василий Иванович.
     - Еще бы! с тех пор четыре часа прошло с лишком.
     Василий Иванович еще немного прижег ранку.
     - Да разве у уездного лекаря не было адского камня?
     - Не было.
     - Как же это, Боже мой! Врач - и не имеет такой необходимой вещи?
     - Ты бы посмотрел на его ланцеты, - промолвил Базаров и вышел вон.
     До  самого вечера и  в  течение всего  следующего дня  Василий Иванович
придирался ко всем возможным предлогам, чтобы входить в комнату сына, и хотя
он  не  только не  упоминал об его ране,  но даже старался говорить о  самых
посторонних предметах, однако он так настойчиво заглядывал ему в глаза и так
тревожно наблюдал за ним,  что Базаров потерял терпение и погрозился уехать.
Василий Иванович дал  ему  слово не  беспокоиться,  тем  более что  и  Арина
Власьевна, от которой он, разумеется, все скрыл, начинала приставать к нему,
зачем он  не спит и  что с  ним такое подеялось?  Целых два дня он крепился,
хотя  вид  сына,  на  которого он  все  посматривал украдкой,  ему  очень не
нравился...  но  на  третий  день  за  обедом  не  выдержал.  Базаров  сидел
потупившись и не касался ни до одного блюда.
     - Отчего ты не ешь,  Евгений?  -  спросил он,  придав своему лицу самое
беззаботное выражение. - Кушанье, кажется, хорошо сготовлено.
     - Не хочется, так и не ем.
     - У  тебя аппетиту нету?  А  голова?  -  прибавил он робким голосом,  -
болит?
     - Болит. Отчего ей не болеть?
     Арина Власьевна выпрямилась и насторожилась.
     - Не рассердись,  пожалуйста,  Евгений, - продолжал Василий Иванович, -
но не позволишь ли ты мне пульс у тебя пощупать?
     Базаров приподнялся.
     - Я и не щупая скажу тебе, что у меня жар.
     - И озноб был?
     - Был  и  озноб.  Пойду  прилягу,  а  вы  мне  пришлите  липового  чаю.
Простудился, должно быть.
     - То-то  я  слышала,  ты  сегодня  ночью  кашлял,  -  промолвила  Арина
Власьевна.
     - Простудился, - повторил Базаров и удалился.
     Арина  Власьевна  занялась  приготовлением чаю  из  липового  цвету,  а
Василий Иванович вошел в соседнюю комнату и молча схватил себя за волосы.
     Базаров уже  не  вставал в  тот  день  и  всю  ночь  провел в  тяжелой,
полузабывчивой дремоте.  Часу  в  первом утра он,  с  усилием раскрыв глаза,
увидел над собою при свете лампадки бледное лицо отца и велел ему уйти;  тот
повиновался,  но тотчас же вернулся на цыпочках и,  до половины заслонившись
дверцами шкафа,  неотвратимо глядел на своего сына.  Арина Власьевна тоже не
ложилась и, чуть отворив дверь кабинета, то и дело подходила послушать, "как
дышит Енюша",  и посмотреть на Василия Ивановича.  Она могла видеть одну его
неподвижную, сгорбленную спину, но и это ей доставляло некоторое облегчение.
Утром  Базаров попытался встать;  голова у  него  закружилась,  кровь  пошла
носом; он лег опять. Василий Иванович молча ему прислуживал; Арина Власьевна
вошла к нему и спросила его,  как он себя чувствует. Он отвечал: "Лучше" - и
повернулся к  стене.  Василий Иванович замахал на  жену  обеими руками;  она
закусила губу,  чтобы не заплакать,  и  вышла вон.  Все в  доме вдруг словно
потемнело;  все лица вытянулись,  сделалась странная тишина; со двора унесли
на деревню какого-то горластого петуха, который долго не мог понять, зачем с
ним так поступают.  Базаров продолжал лежать,  уткнувшись в  стену.  Василий
Иванович пытался обращаться к  нему с  разными вопросами,  но  они  утомляли
Базарова, и старик замер в своих креслах, только изредка хрустя пальцами. Он
отправлялся на  несколько мгновений в  сад,  стоял там  как истукан,  словно
пораженный несказанным изумлением (выражение изумления вообще  не  сходило у
него с лица), и возвращался снова к сыну, стараясь избегать расспросов жены.
Она наконец схватила его за руку и судорожно,  почти с угрозой,  промолвила:
"Да что с  ним?"  Тут он спохватился и  принудил себя улыбнуться ей в ответ;
но,  к  собственному ужасу,  вместо улыбки у него откуда-то взялся смех.  За
доктором он послал с утра. Он почел нужным предуведомить об этом сына, чтобы
тот как-нибудь не рассердился.
     Базаров вдруг повернулся на диване, пристально и тупо посмотрел на отца
и попросил напиться.
     Василий Иванович подал ему  воды и  кстати пощупал его  лоб.  Он  так и
пылал.
     - Старина,  -  начал Базаров сиплым и  медленным голосом,  -  дело  мое
дрянное. Я заражен, и через несколько дней ты меня хоронить будешь.
     Василий Иванович пошатнулся, словно кто по ногам его ударил.
     - Евгений!   -  пролепетал  он,  -  что  ты  это!..  Бог  с  тобою!  Ты
простудился...
     - Полно,  -  не спеша перебил его Базаров.  - Врачу непозволительно так
говорить. Все признаки заражения, ты сам знаешь.
     - Где же признаки... заражения, Евгений?.. помилуй!
     - А это что?  -  промолвил Базаров и,  приподняв рукав рубашки, показал
отцу выступившие зловещие красные пятна.
     Василий Иванович дрогнул и похолодел от страха.
     - Положим,  -  сказал  он  наконец,  -  положим...  если...  если  даже
что-нибудь вроде... заражения...
     - Пиэмии, - подсказал сын.
     - Ну да... вроде... эпидемии...
     - Пиэмии,  - сурово и отчетливо повторил Базаров. - Аль уж позабыл свои
тетрадки?
     - Ну да, да, как тебе угодно... А все-таки мы тебя вылечим!
     - Ну, это дудки. Но не в том дело. Я не ожидал, что так скоро умру; это
случайность,  очень,  по правде сказать, неприятная. Вы оба с матерью должны
теперь  воспользоваться тем,  что  в  вас  религия сильна;  вот  вам  случай
поставить ее на пробу.  -  Он отпил еще немного воды.  -  А я хочу попросить
тебя  об  одной вещи...  пока  еще  моя  голова в  моей  власти.  Завтра или
послезавтра мозг мой,  ты знаешь,  в  отставку подаст.  Я и теперь не совсем
уверен, ясно ли я выражаюсь. Пока я лежал, мне все казалось, что вокруг меня
красные собаки бегали, а ты надо мной стойку делал, как над тетеревом. Точно
я пьяный. Ты хорошо меня понимаешь?
     - Помилуй, Евгений, ты говоришь совершенно как следует.
     - Тем лучше;  ты  мне сказал,  ты  послал за  доктором...  Этим ты себя
потешил... потешь и меня: пошли ты нарочного...
     - К Аркадию Николаичу, - подхватил старик.
     - Кто такой Аркадий Николаич? - проговорил Базаров как бы в раздумье. -
Ах да!  птенец этот!  Нет,  ты его не трогай:  он теперь в  галки попал.  Не
удивляйся,  это  еще  не  бред.  А  ты  пошли  нарочного к  Одинцовой,  Анне
Сергеевне,  тут  есть  такая  помещица...  Знаешь?  (Василий Иванович кивнул
головой.)  Евгений,  мол,  Базаров  кланяться велел  и  велел  сказать,  что
умирает. Ты это исполнишь?
     - Исполню...   Только  возможное  ли  это  дело,  чтобы  ты  умер,  ты,
Евгений... Сам посуди! Где ж после этого будет справедливость?
     - Этого я не знаю; а только ты нарочного пошли.
     - Сию минуту пошлю, и сам письмо напишу.
     - Нет,  зачем;  скажи,  что кланяться велел,  больше ничего не нужно. А
теперь я опять к моим собакам.  Странно!  хочу остановить мысль на смерти, и
ничего не выходит. Вижу какое-то пятно... и больше ничего.
     Он  опять  тяжело  повернулся к  стене;  а  Василий  Иванович вышел  из
кабинета и,  добравшись до жениной спальни,  так и  рухнулся на колени перед
образами.
     - Молись, Арина, молись! - простонал он, - наш сын умирает.
     Доктор,  тот самый уездный лекарь, у которого не нашлось адского камня,
приехал и,  осмотрев больного, посоветовал держаться методы выжидающей и тут
же сказал несколько слов о возможности выздоровления.
     - А  вам случалось видеть,  что люди в моем положении не отправляются в
Елисейские?  -  спросил Базаров и,  внезапно схватив за  ножку тяжелый стол,
стоявший возле дивана, потряс его и сдвинул с места.
     - Сила-то,  сила,  -  промолвил он,  -  вся еще тут,  а надо умирать!..
Старик,  тот,  по крайней мере,  успел отвыкнуть от жизни,  а я...  Да, поди
попробуй отрицать смерть.  Она тебя отрицает,  и  баста!  Кто там плачет?  -
прибавил он,  погодя немного.  -  Мать?  Бедная!  Кого-то  она будет кормить
теперь своим  удивительным борщом?  А  ты,  Василий Иваныч,  тоже,  кажется,
нюнишь?  Ну, коли христианство не помогает, будь философом, стоиком, что ли?
Ведь ты хвастался, что ты философ?
     - Какой я философ!  -  завопил Василий Иванович, и слезы так и закапали
по его щекам.
     Базарову становилось хуже с каждым часом;  болезнь приняла быстрый ход,
что  обыкновенно случается при  хирургических отравах.  Он  еще  не  потерял
памяти и  понимал,  что ему говорили;  он еще боролся.  "Не хочу бредить,  -
шептал он,  сжимая кулаки, - что за вздор!" И тут же говорил: "Ну, из восьми
вычесть  десять,  сколько выйдет?"  Василий Иванович ходил  как  помешанный,
предлагал то одно средство,  то другое и  только и делал,  что покрывал сыну
ноги.  "Обернуть в холодные простыни...  рвотное...  горчишники к желудку...
кровопускание",  -  говорил он  с  напряжением.  Доктор,  которого он умолил
остаться,  ему  поддакивал,  поил больного лимонадом,  а  для себя просил то
трубочки,  то  "укрепляющего-согревающего",  то есть водки.  Арина Власьевна
сидела  на  низенькой скамеечке возле  двери  и  только по  временам уходила
молиться;  несколько дней тому назад туалетное зеркальце выскользнуло у  ней
из рук и разбилось,  а это она всегда считала худым предзнаменованием;  сама
Анфисушка ничего не умела сказать ей. Тимофеич отправился к Одинцовой.
     Ночь была не хороша для Базарова...  Жестокий жар его мучил. К утру ему
полегчило.  Он попросил, чтоб Арина Власьевна его причесала, поцеловал у ней
руку и выпил глотка два чаю. Василий Иванович оживился немного.
     - Слава Богу! - твердил он, - наступил кризис... прошел кризис.
     - Эка,  подумаешь!  -  промолвил Базаров,  - слова-то что значит! Нашел
его, сказал: "кризис" - и утешен. Удивительное дело, как человек еще верит в
слова. Скажут ему, например, дурака и не прибьют, он опечалится; назовут его
умницей и денег ему не дадут - он почувствует удовольствие.
     Эта  маленькая  речь  Базарова,  напоминавшая  его  прежние  "выходки",
привела Василия Ивановича в умиление.
     - Браво!  прекрасно сказано, прекрасно! - воскликнул он, показывая вид,
что бьет в ладоши.
     Базаров печально усмехнулся.
     - Так как же, по-твоему, - промолвил он, - кризис прошел или наступил?
     - Тебе лучше,  вот что я вижу,  вот что меня радует,  - отвечал Василий
Иванович.
     - Ну и прекрасно; радоваться всегда не худо. А к той, помнишь? послал?
     - Послал, как же.
     Перемена   к    лучшему   продолжалась   недолго.    Приступы   болезни
возобновились.  Василий Иванович сидел  подле Базарова.  Казалось,  какая-то
особенная мука терзала старика.  Он несколько раз собирался говорить -  и не
мог.
     - Евгений! - произнес он наконец, - сын мой, дорогой мой, милый сын!
     Это  необычайное воззвание  подействовало на  Базарова...  Он  повернул
немного  голову  и,  видимо  стараясь выбиться из-под  бремени давившего его
забытья, произнес:
     - Что, мой отец?
     - Евгений,  -  продолжал Василий Иванович и  опустился на  колени перед
Базаровым,  хотя тот не раскрывал глаз и не мог его видеть.  - Евгений, тебе
теперь лучше;  ты,  Бог даст,  выздоровеешь,  но воспользуйся этим временем,
утешь нас  с  матерью,  исполни долг христианина!  Каково-то  мне  это  тебе
говорить,  это ужасно;  но еще ужаснее... ведь навек, Евгений... ты подумай,
каково-то...
     Голос старика перервался,  а  по  лицу его сына,  хотя он  и  продолжал
лежать с закрытыми глазами, проползло что-то странное.
     - Я не отказываюсь, если это может вас утешить, - промолвил он наконец,
- но мне кажется, спешить еще не к чему. Ты сам говоришь, что мне лучше.
     - Лучше,  Евгений,  лучше;  но кто знает, ведь это все в Божьей воле, а
исполнивши долг...
     - Нет, я подожду, - перебил Базаров. - Я согласен с тобою, что наступил
кризис. А если мы с тобой ошиблись, что ж! ведь и беспамятных причащают.
     - Помилуй, Евгений...
     - Я подожду. А теперь я хочу спать. Не мешай мне.
     И он положил голову на прежнее место.
     Старик поднялся,  сел на кресло и,  взявшись за подбородок, стал кусать
себе пальцы...
     Стук  рессорного экипажа,  тот  стук,  который  так  особенно заметен в
деревенской глуши,  внезапно поразил его слух.  Ближе, ближе катились легкие
колеса;  вот уже послышалось фырканье лошадей...  Василий Иванович вскочил и
бросился к  окошку.  На  двор его  домика,  запряженная четверней,  въезжала
двуместная карета.  Не  отдавая себе отчета,  что  бы  это могло значить,  в
порыве какой-то  бессмысленной радости,  он выбежал на крыльцо...  Ливрейный
лакей отворял дверцы кареты;  дама  под  черным вуалем,  в  черной мантилье,
выходила из нее...
     - Я Одинцова,  - промолвила она. - Евгений Васильич жив? Вы его отец? Я
привезла с собой доктора.
     - Благодетельница!  -  воскликнул Василий Иванович и,  схватив ее руку,
судорожно  прижал  ее  к  своим  губам,  между  тем  как  привезенный  Анной
Сергеевной доктор,  маленький  человек  в  очках,  с  немецкою  физиономией,
вылезал,  не торопясь,  из кареты. - Жив еще, жив мой Евгений и теперь будет
спасен! Жена! жена!.. К нам ангел с неба...
     - Что такое,  Господи!  -  пролепетала, выбегая из гостиной старушка и,
ничего не понимая,  тут же в  передней упала к ногам Анны Сергеевны и начала
как безумная целовать ее платье.
     - Что вы!  что вы!  - твердила Анна Сергеевна; но Арина Власьевна ее не
слушала, а Василий Иванович только повторял: "Ангел! ангел!"
     - Wo  ist der Kranke?*  И  где же  есть пациент?  -  проговорил наконец
доктор, не без некоторого негодования.
     ______________
     * Где больной? (нем.).

     Василий Иванович опомнился.
     - Здесь,  здесь,  пожалуйте за мной, вертестер герр коллега* - прибавил
он по старой памяти.
     ______________
     * уважаемый коллега (от нем. wertester Herr Collega).

     - Э! - произнес немец и кисло осклабился.
     Василий Иванович привел его в кабинет.
     - Доктор от Анны Сергеевны Одинцовой,  - сказал он, наклоняясь к самому
уху своего сына, - и она сама здесь.
     Базаров вдруг раскрыл глаза.
     - Что ты сказал?
     - Я  говорю,  что Анна Сергеевна Одинцова здесь и  привезла к тебе сего
господина доктора.
     Базаров повел вокруг себя глазами.
     - Она здесь... я хочу ее видеть.
     - Ты ее увидишь,  Евгений;  но сперва надобно побеседовать с господином
доктором.  Я  им  расскажу всю историю болезни,  так как Сидор Сидорыч уехал
(так звали уездного врача), и мы сделаем маленькую консультацию.
     Базаров взглянул на немца.
     - Ну,  беседуйте скорее,  только не  по-латыни;  я  ведь  понимаю,  что
значит: jam moritur.*
     ______________
     * уже умирает (лат.).

     - Der  Herr  scheint des  Deutschen machtig zu  sein*,  -  начал  новый
питомец Эскулапа, обращаясь к Василию Ивановичу.
     ______________
     * Сударь, по-видимому, владеет немецким языком (нем.).

     - Их... габе...* - Говорите уж лучше по-русски, - промолвил старик.
     ______________
     * Я... имею... (от нем. ich habe).

     - А, а! так этто фот как этто... Пошалуй...
     И консультация началась.
     Полчаса спустя Анна Сергеевна в сопровождении Василия Ивановича вошла в
кабинет.  Доктор  успел  шепнуть ей,  что  нечего и  думать о  выздоровлении
больного.
     Она взглянула на Базарова...  и остановилась у двери,  до того поразило
ее это воспаленное и  в  то же время мертвенное лицо с  устремленными на нее
мутными  глазами.  Она  просто  испугалась каким-то  холодным и  томительным
испугом;  мысль,  что она не то бы почувствовала, если бы точно его любила -
мгновенно сверкнула у ней в голове.
     - Спасибо,  -  усиленно заговорил он,  -  я этого не ожидал. Это доброе
дело. Вот мы еще раз и увиделись, как вы обещали.
     - Анна Сергеевна так была добра... - начал Василий Иванович.
     - Отец, оставь нас. Анна Сергеевна, вы позволяете? Кажется, теперь...
     Он указал головою на свое распростертое бессильное тело.
     Василий Иванович вышел.
     - Ну,  спасибо, - повторил Базаров. - Это по-царски. Говорят, цари тоже
посещают умирающих.
     - Евгений Васильич, я надеюсь...
     - Эх,  Анна Сергеевна, станемте говорить правду. Со мной кончено. Попал
под  колесо.  И  выходит,  что  нечего было думать о  будущем.  Старая штука
смерть, а каждому внове. До сих пор не трушу... а там придет беспамятство, и
фюить!  (Он слабо махнул рукой.) Ну,  что ж мне вам сказать...  я любил вас!
Это и прежде не имело никакого смысла,  а теперь подавно.  Любовь - форма, а
моя  собственная форма  уже  разлагается.  Скажу я  лучше,  что  -  какая вы
славная! И теперь вот вы стоите, такая красивая...
     Анна Сергеевна невольно содрогнулась.
     - Ничего, не тревожьтесь... сядьте там... Не подходите ко мне: ведь моя
болезнь заразительная.
     Анна Сергеевна быстро перешла комнату и села на кресло возле дивана, на
котором лежал Базаров.
     - Великодушная! - шепнул он. - Ох, как близко, и какая молодая, свежая,
чистая...  в этой гадкой комнате!..  Ну,  прощайте!  Живите долго, это лучше
всего, и пользуйтесь, пока время. Вы посмотрите, что за безобразное зрелище:
червяк полураздавленный,  а еще топорщится.  И ведь тоже думал:  обломаю дел
много,  не умру,  куда!  задача есть,  ведь я  гигант!  А  теперь вся задача
гиганта -  как бы  умереть прилично,  хотя никому до  этого дела нет...  Все
равно: вилять хвостом не стану.
     Базаров умолк и стал ощупывать рукой свой стакан. Анна Сергеевна подала
ему напиться, не снимая перчаток и боязливо дыша.
     - Меня вы забудете, - начал он опять, - мертвый живому не товарищ. Отец
вам  будет говорить,  что  вот,  мол,  какого человека Россия теряет...  Это
чепуха;  но не разуверяйте старика.  Чем бы дитя ни тешилось... вы знаете. И
мать приласкайте.  Ведь таких людей,  как они,  в вашем большом свете днем с
огнем не сыскать...  Я нужен России... Нет, видно, не нужен. Да и кто нужен?
Сапожник нужен, портной нужен, мясник... мясо продает... мясник... постойте,
я путаюсь... Тут есть лес...
     Базаров положил руку на лоб.
     Анна Сергеевна наклонилась к нему.
     - Евгений Васильич, я здесь...
     Он разом принял руку и приподнялся.
     - Прощайте,  -  проговорил он с  внезапной силой,  и глаза его блеснули
последним блеском.  -  Прощайте...  Послушайте...  ведь я  вас не  поцеловал
тогда... Дуньте на умирающую лампаду, и пусть она погаснет...
     Анна Сергеевна приложилась губами к его лбу.
     - И  довольно!  -  промолвил он  и  опустился на подушку.  -  Теперь...
темнота...
     Анна Сергеевна тихо вышла.
     - Что? - спросил ее шепотом Василий Иванович.
     - Он заснул, - отвечала она чуть слышно.
     Базарову  уже  не  суждено  было  просыпаться.   К  вечеру  он  впал  в
совершенное беспамятство,  а  на следующий день умер.  Отец Алексей совершил
над  ним обряды религии.  Когда его соборовали,  когда святое миро коснулось
его  груди,  один глаз его  раскрылся,  и,  казалось,  при виде священника в
облачении,   дымящегося  кадила,   свеч  перед  образом  что-то  похожее  на
содрагание  ужаса  мгновенно  отразилось  на  помертвелом  лице.  Когда  же,
наконец,  он испустил последний вздох и  в доме поднялось всеобщее стенание,
Василием  Ивановичем  обуяло  внезапное  исступление.   "Я  говорил,  что  я
возропщу,  -  хрипло кричал он,  с пылающим,  перекошенным лицом, потрясая в
воздухе кулаком,  как бы грозя кому-то,  -  и возропщу,  возропщу!" Но Арина
Власьевна, вся в слезах, повисла у него на шее, и оба вместе пали ниц. "Так,
- рассказывала потом  в  людской  Анфисушка,  -  рядышком  и  понурили  свои
головки, словно овечки в полдень..."
     Но  полуденный  зной  проходит,  и  настает  вечер  и  ночь,  а  там  и
возвращение в тихое убежище, где сладко спится измученным и усталым...

<< >>